Отварањем изложбе академског сликара Вељка Михајловића обележена годишњица смрти великог песника
Програмом који је у потпуности био прожет Данојлићевим стваралаштвом, љишка библиотека је на пригодан начин обележила прву годишњицу од одласка славног земљака. Велики песник и књижевник одлучио је да Ивановци буду његово коначно одредиште.
„Милован је био изузетно везан за свој завичај, који га је, што ми је посебно драго, прихватио и присвојио. Нарочито ми је драго што у завичај може да се врати путем својих мисли и књига, али и захваљујући Фондацији “Милован Данојлић”, чији је циљ да подстиче књижевно стваралаштво и сарађује са свим институцијама у Љигу, а нарочито школама, које су један од највећих покретача да реч његова настави да траје и живи“, рекла је његова супруга Сања.
Академски сликар Вељко Михајловић је за своје изложбени каталог „Четири годишња доба“ користио Данојлићеве текстове, а поред тога што су сарађивали, били су и пријатељи.
„Упознали нас је Душко Радовић почетком осамдесетих година, али тек после десетак година, када сам схватио да се накупило доста мојих радова и да би могао да реализујем изложбу, почела је и наша сарадња. Имао сам потпуну слободу у одабиру одломака из његових прича и књига и њих сам сврстао у каталог који је сада пред вама. За слике сваког годишњег доба бирао сам Милованове текстове о пролећу, лету, јесени и зими. У каталогу је део тог циклуса, а ми смо после тога још дуго сарађивали. За већи број његових књига радио сам илустрације насловних страна, а посебно ми је драг рад на књизи „Зечији трагови“. Наше дружење трајало је до прошле године када смо прославили његов рођендан и нажалост, више се после тога нисмо видели. Ова изложба је мали омаж том нашем дружењу.“
Данојлићеве стихове казивао је глумац Милан Михаиловић Цаци који се у једном тренутку обратио присутнима:
„Ово што је данас десило у вашој библиотеци је пре свега једна фантастична свечаност. Нисам уопште могао да слутим да ћу овако нечему присуствовати. Ми смо константно затрпани ружним вестима и догађајима, ужасима који нас окружују. Где је нека телевизија да сними догађај где овако дивно говоре и библиотекари и професори и директори и сликари… То нам је потребно да видимо. Дивно је све ово, имате богатство у свом окружењу.“
Било је планирано да у програму учествује књижевник и академик Матија Бећковић, али је он из здравствених разлога био спречен.
Сања Данојлић је најавила да би Фондација “Милован Данојлић” једном годишње требало да додљеује награду за поезију, дечју поезију, или преводилаштво.
„То су области у којима је Милован деловао, а кроз фондацију он ће и даље проносити српску реч и мисао. Надамо се да ће пројекат фондације убрзо угледати светло дана и да ћемо већ од идуће године бити у прилици да започнемо рад. То ће бити нова прилика за окупљање, да се сетимо песника који је толико био везан за свој завичај.“
Директор Градске библиотеке “Милован Данојлић” Драган Радовановић, подсетио је да је књижевник као школарац знатижељно чекао да се откључају врата ове установе, како би узео књиге које би носио у своје родне Ивановце. Успут је, каже, читао, ризикујући да га прогласе чудњикавим, неприлагођеним времену и простору…
„И тај наш Милован много касније пише када је путовао да се добро осећао у Прованси, у Тоскани, Вермонту, Ирској, Шкотској, на Цејлону, да су љупки предели око Базела, Рогашке Слатине, али да је у белом свету мало онако складно поређаних брегова, као уз леву обалу Качера, каже Радовановић. Као да је творац овај крај обликовао са посебном радошћу и брижношћу, са жељом да нам све буде на домак руке. И ето, ми његови савременици и који смо га знали и лично, па и читаоци, почаствовани смо његовом одлуком да почива на једном од тих брегова. Овај дан смо замислили као скромно враћање дуга нашем највећем земљаку.“
Петнаестогодишњи Богдан Марић чита свој победнички рад
Громогласан аплауз у препуној библиотеци добио је ученик I године љишке Средње школе Богдан Марић. Он је прочитао свој рад који је написао на Радионици под називом „Библиотерапија“, реализованој претходног дана.
,,Ово није прича о освајању знања; ово је повест о школовању душе”.
Корачајући Данојлићевим стопама, путевима невероватне дескрипције, сазнао сам истине које су се дубоко криле у мени. Његове разборите и трипут премерене речи, садрже мудрост коју је прикупљао целог живота. Мали исечак његовог берићетног живота, помогао је мојој генерацији и мени да схватимо суштину школе и важности прикупљања знања.Само значење рамана не би оставило толики утисак без изузетног и ванвременског начина писања.Сваки његов чулни осећај пренео је нама.Заједно са њим осећао сам шумски поветарац, слушао хук сове и гледао стакласти месечев сјај.
Безброј пута, Данојлић је износио своје дивљење једној људској, а ипак божанској грађевини. Невероватна пчелиња енергија која се ствара у учионици, задивила је писца. Посебно се осврнуо на значај учитеља, професора и наставника који несебично шире и продубљују жељу за знањем. Описао је борбу сиромашног дечака у неравноправном свету која је вредна дивљења. Мукотрпан рад његових родитеља и одрицање свега зарад бољег сутра свог детета, синоним је за неизмерну родитељску љубав. У ,,Балади о сиромаштву” Милован Данојлић се суочава нас са његовим размишљањима и проживљеним тешким ситуацијама која су искристалисала човека којег смо познавали.
Посебно сам поносан што је баш у нашем крају рођена ова генијална људска громада која је својим делима задужила поколења будућих Љижана.
