Било је јулско поподне пре четири године када су Аца Гроф и Лане у центру Љига ишли један ка другом. Неколико метара пре договореног места сусрета Аца се срушио, а Лане притрчао и придигао му главу на своје руке. Мождани удар покосио је Грофа, али да људи углавном добију име или надимак какав им приличи, потврдио је у тим тренуцима легендарни играч и секретар Спартака који се, пре него што је изгубио свест, осмехнуо свом пријатељу и изустио: „Лане, друже мој“. Аца Гроф се после тога није пробудио, а неколико дана касније стало је и његово срце.
Пријатељсво две Спартакове легенде трајало је скоро пет деценија. У клуб који је средином седамдесетих година сањао прволигашке снове стигао је играч који је недостајао да би се снови превели у стварност. Био је то Љубодраг Лане Величковић. Генерација коју је 1971. селектирао ондашњи професор физичког у љишкој Гимназији Драгослав Аруновић, а коју је 1978. године преузео тада већ трофејни тренер Михаило Марковић Маркеља, добила је у Ланету нешто што краси победнике. Преузимао је одговорност, „измишљао“ поене, инатио се и пркосио некада објективно јачем противнику, увек показивао став. Често је баш његов карактер гурао екипу напред и водио је до победа. У основи свега били су његов раскошни таленат и велико одбојкашко знање.
Када сам једном приликом интервјуисао Михаила Марковића Маркељу и када смо се дотакли појединачних квалитета тадашњег Спартаковог тима, о Ланету је испричао праву малу поезију. Лане ме је често подсећао на те Маркељине речи, мада сам се много пута и сам трудио да наше разговоре наведем на ту тему јер му је то баш значило. Када један од највећих тренера тог доба за некога каже да је био изузетан играч, онда то не значи нешто, него значи све. Лане је једноставно био играчина.
Далазак у Спартак таквог одбојкаша представљао је и велику сатисфакцију за тадашњег секретара клуба Ацу Грофа (Александра Миловановића) јер је Лане био његов „кец из рукава“.
Тренерска каријера Љубодрага Величковића је посебна тема. Одбојку је тумачио на свој начин, често несхваћен и усамњен, али доследан и непоколебљив. Бројни успеси на тренетској клупи доказ су да је игру на мрежи имао у малом прсту. Остаће записано да је Лане један од твораца женске одбојке у Љигу, као и да је водио више генерација мушких и женских клупских селекција.
Доживео је и да његов син Богдан, као тренер Спартака, оствари највеће резултатске подухвате у историји клуба, а да онда у Словенији изгради интернационалну каријеру коју је, најпре у мушкој, па онда и у женској одбојци, обележио сјајним резултатима.
Када је Спартак под Боцином тренерском палицом остварио најбољи суперлигашки пласман и заиграо у Европи често сам га у шали подсећао да у кући, кад разговара са њим о одбојци, мора да устане јер га је Боца превазишао. То је увек био окидач за његово изношење „необоривих доказа“ да ствари не стоје баш тако, али се из сваке речи видело колико је поносан на свог сина и одбојкашког наследника.
У данима када смо се радовали Боциним новим успесима у тек завршеној сезони, Лане је закорачио у вечност. Сачекао је да још једном види свог шампиона како иде ка одбојкашким врховима до којих га воде управо његови путокази.
А горе, на небеским врховима, поново ће се чути „Лане, друже мој“.
Саша Симић
