Када је прве вечери овогодишњег турнира у малом фудбалу судијаска пиштаљка означила да је истекао минут ћутања за тек преминулог Љижанина Мићу Сајића, проломио се громогласан и дуг аплауз. Опроштај од најпознатијег навијача љишких фудбалера и одбојкаша био је спонтан и искрен, баш онакав какав је и Мића био. Остаје сећање на дивног човека, спортисту у души, суграђанина који је деценијама био сведок сваке значајније утакмице која се играла у „локалу“.
Дан уочи четрдеседневног помена Мићи Сајићу, професорка Маријана Неговановић Обрадовић објавила је на друштвеним мрежама текст који је гануо Љижане, пре свега његову супругу Милицу, омиљену наставницу генерација љишких основаца.
„Сутра је четрдесет дана како је отпловио Мицин капетан.
Отиснуо се у кишно јулско јутро ка пучини своје вечности.
Тихо, ненаметљиво, како је и живео.
Рођен 2. октобра 1941. у Врујцима. Рано је остао без оца Велисава, али растао под будним оком мајке Манде.
У Београду завршава Вишу бродарску и плови Дунавом, Јадраном, по далекој Либији.
Са Мицом је упловио у мирну луку пре 44 године и кренула су нова путовања и шетње…
Увек у покрету – бициклом, лаким кораком да испуни Мицине жеље, стигне на сваку утакмицу, као страствени навијач љишких одбојкаша и фудбалера. Да обиђе круг поред реке, застане са осмехом у причи са дететом, познаником, пријатељем…
Отишао је вечити Мицин Момак, човек топлог погледа, широког срца, који је недавно направио искорак из свакодневице, вратио се речним вртлозима, немирним морима, а онда не желећи да брине своју Милицу, винуо се у небо спокојства…
Сви који смо га знали памтићемо благост његовог лица и несебичну доброту, памтићемо како човек може бити велики и непролазан и тиме што је честит, тих и посвећен свом малом породичном кутку, једној Милици, Боби, дневним новостима у миру градске библиотеке и спортској игри љишке омладине.
Мало ли је?“
СЕЋАЊА: МИЋА САЈИЋ
