Чика Ацина последња слика са одбојкашима Спартака
Данас је Љигу у присуству родбине, пријатеља и суграђана сахрањен Александар Миловановић – Аца Ђоза или Аца Гроф. Више стотина људи прошло је кроз капелу љишког гробља да ода почаст једном од твораца Спартаковог одбојкашког клуба.
Дошли су његови Љижани, Моравчани, Бањанци, саиграчи. Бивши и садашњи играчи Спартака у дресовима клуба бринули су сваком детаљу на Ђозином последњем испраћају.
Лане, Дарко Вебер. Чеда, Драгиша, Бокс, Макса, Гоша, Саја, Дудуј, Форпас, Перке, Прота… нису могли да сакрију сузе док су стајали поред ковчега прекривеним дресом Спартака са бројем 9 изнад којег је писало: АЦА ЂОЗА.
Најтежу дужност имао је Чеда Недељковић који је говорио изнад одра свог одбојкашког родитеља. Речи легендарног одбојкаша Спартака преносимо у целости:
„Кад ми је јуче Уча Радојко наговестио да ја треба кажем пар речи на Ђозином опроштају, сматрао сам да је то нормално, као и кафа сваког јутра у „Басфуду“. Ипак, много је тешко сместити у пар реченица протекле 52 године нашег дружења.
За нас одбојкаше увек је био Ђоза или од милоште Ђоле, а уз то и помало Аца Гроф. Крајем седамдесетих годима слао сам му са одбојкашких путовања из иностранства разгледница са следећом адресом: Аца Ђоза, одбојкаш из Љига, Југославија. Нормално, поштар их је увек доносио код Ђуле и Милинка и он их је затицао петком поподне, када је директно са посла из Београда хитао у његов Љиг.
Био је поносни Моравчанин по оцу, у души Бањанац по мајци, али надасве ортодоксни и пркосни Љижанин. И нормално, опозиционар.
Чињеница је да без њега крајем шездесетих година прошлог века не би био обновљен Одбојкапки клуб „Спартак“, па целе одбојкашке приче вероватно не би ни било. Давно је на једном одбојкашком састанку Стриџа рекао: Људи, да се не лажемо, у Југославији за Љиг знају само по Одбојкашком клубу Спартак и по Гранит-Пешчару.
Ђоза из доње улице био је заиста вишестрана и врло успешна особа. Признат телекомуникациони инжењер и руководилац, одличан одбојкашки играч и играч-тренер, али уз све то и велики мајстор за лумповање. Увек ћемо памтити његово командовање Милавчанима о Ђурђевдану када тражи да му свирају „Терај Миле чезе, само нека везе“ и наглашава „Тише, комшија Здравко спава“. Није лумповао само из навике због времена проведеног у првом комшилуку (кафани „Рајац“), већ зато што му је то било у души.
Остаће упражњено његово место у сали на свакој одбојкашкој утакмици у Љигу. Неће имати ко да окупи старије љишке љубитеље одбојке на Спартаковим утакмицама у Београду.
Свако од нас из Ђозиног блиског окружења врло добро зна каквог смо пријатеља имали: оданог, приврженог, понекад и тврдоглавог и са другачијим мишљењем, али једно је сигурно – ако нам није у нечему помогао из разних разлога, сигурно нам није одмогао. Кад подвучемо црту, сви смо сигурно у минусу у односу на њега.
Питање је да ли би се ја бавио одбојком уместо фудбалом да није било Ђозе. Имао сам задовољство и привилегију да неколико сезона са њим будем и саиграч. А и функционерска одбојкашка каријера ми је почела када ме је Ђоза пар пута послао да га заменим на састанцима Удружења одбојкашких клубова. Све је то била судбина… и Ђоза.
Када је у питању Одбојкашки клуб „Спартак“, трудио се да за све нас, укључујући и њега, важи основно начело – интереси клуба увек морају бити на првом месту.
Дуги низ последњих година наше углавном одбојкашко друштво окупљало се на јутарњој кафи и чају. Последњих дана Ђоза је стизао први. Оног дана када се разболео све нам је пошло наопако: у нашем кафићу није било струје, променили смо локал, било нас је само тројица… У Љигу навијам сат да у пола девет стигнем да видим мени драге људе. Ако Ђозе нема, проверавамо да ли је отишао у Београд или се успавао. Тамо свако од нас има своје место, али ће једно убудуће бити празно. Ништа више неће бити као пре.
Мени ће у срцу остати велика празнина. Путуј Ђозо, нека ти је лака земља.“
